DIMIS design. on Flickr.
Marko Delač - Beogradska tvrđava
Najnovija fotografija i priča za “Moj Deo Grada”.
Nalog
Volim da fotografišem na urbanim mestima gde se često susrećem sa potpuno nepoznatim ljudima. Ukoliko snimate „na divljaka“, kao na primer ja, to znači da ne radite u kontrolisanim uslovima, tako da možete da očekujete najrazličitije događaje.
Do sada sam imao samo pozitivna iskustva radeći na ovom projektu — ulazio sam nepozvan u dvorište zatvorenog vrtića, fotografisao na sred ulice kroz koju su prolazili automobili od kojih me nijedan iz besa nije pregazio. Razmišljao sam čak i da uđem na tribine Partizanovog stadiona provlačeći se kroz neke tajne prolaze, i ne sumnjam da bi se i to na kraju uspešno završilo. Jedan dekica mi je pridržavao stalak sa svetlom, dok je u drugoj ruci držao svoju jednogodišnju unuku, jer sam se ja bez pitanja popeo na komšijine merdevine kako bih fotografisao Bojana iz boljeg ugla, na krovu zgrade u kojoj on više ni ne živi. Sa ovakvim projektom, situacije su nepredvidive, ali često i veoma zanimljive.
Holivudski filmovi nas uče da su se nekada davno Indijanci, ili kako ih politički korektno nazivaju „američki domoroci“, bojali da će im fotografija ukrasti dušu. Kad-tad naiđeš na nekoga ko ne želi da ga slikaš. Razloga ima mnogo — od toga da je taj neko nezadovoljna svojim trenutnim izgledom do toga da taj neko jednostavno ne želi da bude ovekovečen na tom mestu, u tom trenutku, sa tom osobom koja nije njegova žena. Ljudi se tako osećaju i u pogledu teritorije — što bi pustio neku nepoznatu budalu da ti nepozvana škljoca po kući?!
Tako se desilo da sam i ja nekome nepozvan škljocao po teritoriji. Teritorija je Beogradska tvrđava sa okolinom, a gazda te teritorije je „JP Beogradska tvrđava“ (beogradskatvrdjava.co.rs). Gazda ima svoje pse koji mu čuvaju teritoriju — dobermane iz „Dobergard-a“. I nisu oni krivi (ja volim životinje), gazda je kriv! Gazda je kriv, jer ne shvata da to „J“ u njegovom imenu stoji za „javno“. Doberman iz Dobergarda mi je tražio nalog! Persiram mu. Kažem: „nije komercijalni projekat“. „Nemojte da pravite probleme“, odgovara on. „Taman posla“, uzvratim ja. Kažem mu da sam student (nisam, ali navika). „Nemojte da pravite probleme“, ne prestaje on. Kapiram ja da imam „krupnu“ opremu za njegov standard, pa ga pitam da li bi mi bio potreban nalog ako bih hteo sada da fotografišem samo mobilnim telefonom. „Molim vas, nemojte da pravite probleme!“, već prilično uznemireno ponavlja on. „Lud čovek“, mislim se ja.
Rekao nam je da tražimo nalog na kapiji. Onaj na kapiji je delovao nekako preplašeno. Tresle su mu se ruke dok je vadio papir. Ja znam da ne delujem opasno, mada, Marko deluje malo kao kriminalac. Ustvari, sada tek shvatam da suštinski nismo uopšte mi ti koji su prouzrokovali toliki strah. Nije mi dao nalog. Na papiru mi je drhtavom rukom pokazao ime i adresu na vrhu stranice — tu treba da odem po nalog — „JP Beogradska tvrđava“, Kralja Petra 71. On se mučenik boji svog gazde. Ko zna šta im radi.
Na kraju nismo otišli u Kralja Petra po nalog, a pošto nam nisu dali dalje da fotografišemo na teritoriji Mehmed-paše Ivane Lučić Todosić (link) otišli smo ka 25. maju, odakle se vidi ceo kalemegdan i nastavili fotografisanje. Ali naslovna fotografija za „Markov deo grada“ je ipak ona koja je nastala samo nekoliko trenutaka pre nego što mi junak, koji hrabro odbrani tvrđavu od neprijatelja njenih, doviknu, „Jel imate nalog!?!“
Nastavak sledi. Otići ću kod Mehmed-paše, tražiću nalog…
Visoke zidine Beogradske tvrđave.
